“Imala sam slobodu i nisam imala strah” – Razgovor s Gorankom Matić

Istražujući fotografsku praksu žena na području Jugoslavije, u veljači 2021. godine obratila sam se Goranki Matić. Nismo se dobro poznavale, više onako iz viđenja, ponajprije u redakciji Starta i Svijeta gdje sam u krajem 1980-ih započela surađivati, a gdje je istovremeno Goranka bila naša fotografska zvijezda. U to doba, osobito u Startu, velika se pozornost posvećivala fotografiji, i iz današnje pozicije čini mi se da je to, nakon Poleta, bilo mjesto koje je promoviralo drugačiji vizualni izraz i razne stvaralačke poetike.

Naša je prepiska, kako to već biva, svako malo je zapela, jer Goranka je bila usred priprema retrospektivne izložbe koja se prošlog ožujka otvorila u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, dio koje je predstavljen i zagrebačkoj publici. Prošle jeseni, poslala mi je fotografiju s jednog druženja u Beogradu, kod Čede Kolara. Na fotografiji, posjednut u fotelju i držeći dugokosu plavušu u krilu, sjedi Vladimir Cvitan, “naš nekadašnji drug iz mladosti”, kako je napisala. Bila sam dirnuta, ne samo zbog fotografije na kojoj je Vladimir, koji mi već dugo i jako nedostaje, nego zbog činjenice da je znala da smo bili dobri i da smo se intenzivno družili i da je u njenoj arhivi, dijelom na negativima a još većim dijelom u glavi, i taj podatak imao svoje mjesto. Nakon toga, gledala sam emisije koje je Radiotelevizija Srbije radila o njenoj izložbi, “Art zonu” Danijele Purešević, odlične snimke s izložbe i zanimljiva svjedočanstva o kojima je govorila tom prilikom.

Uslijedila je njena izložba u Novom Sadu, moja putovanja, obaveze, prošla je skoro godina dana dok konačno nismo sjele i u vjetrovitom kutku jedne nedjelje, konačno razgovarale. Provela nas je i kroz izložbu, govorila strastveno, duhovito, energično, onako kakva joj je i fotografska praksa koju smo konačno upoznali u cijelosti, ili barem u većem njenom dijelu. Uz sve to, serija “Moravice”, izložena zasebno, posebno me zaintrigirala, no njoj sam odlučila posvetiti zaseban tekst.

Autor fotografija: Nenad Roban

 

 

S: Htjela sam započeti s nečim što mi je osobito zanimljivo, a to su portreti žena, nastali 1978. Čitala sam tekst Bojane Pejić u katalogu retrospektive, koja spominje vezu s feminističkom konferencijom koja se tada događala u Beogradu.

G: Jeste. Zvala se Drug-ca.

S: Uopće me zanima, a to sam već ranije probala doznati od sugovornica iz tog razdoblja, rodni kontekst u to političko i društveno vrijeme u Jugoslaviji. Kakav je generalno tvoj dojam danas kada gledaš na to razdoblje?

G: Ja praktično nisam bila previše svesna svega toga, ali Žarana Papić i Dunja Blažević, koja je tada bila direktor SKC-a, a Žarana glavna organizatorka, one su spojile sve te početke feminizma kod nas i iz inostranstva dovele žene koje se bave tom temom i održale simpozij. A ja sam za tu priliku, iako sam tada još bila kunsthistoričarka, odlučila da napravim izložbu, ali nisam se bavila fotografijom. Pa je onda lokalni fotograf SKC-a Nebojša Čanković uzeo aparat i ja mu objasnila i išla sa njim; htjela sam potrete od curica kad dobiju menstruaciju pa do starijih žena, i svima postavljala ista pitanja i fotografirala ih. I tako je to bilo.

S: To su žene koje si znala ili si ih slučajno susrela?

G: I one koje sam znala i one koje nisam znala, jer sam išla i na ulicu i na buvljak i na razna mesta. Samo ih stopiram, zamolim, ako pristane, Nebojša fotografiše, ja ispitam i nastavimo dalje.

S: Jedno od pitanja je bilo da si odaberu ime. Zbog čega si ih to pitala?

G: Zbog slobode.

S: Preuzimanje nekog drugog identiteta ili?

G: To je ustvari… želja. Želja šta bi sa sobom. Znači, priča mi je bila da ponovno izabereš, ako možeš, svoje ime, da izabereš profesiju i da izabereš mesto gde ćeš živeti. Jedini realni podatak je koliko si stara. To je ustvari neka fiks-idejica “šta bi bilo kad bi bilo”.

S: I da li se još uvijek sjećaš, jesu li žene doista htjele biti netko drugi? Generalno, koliko ih je, četrdesetak?

G: Jesu, jesu. U većini slučajeva, da. Pa u većini jesu, jer ova posljednja, jedna baka koja prodaje na buvljaku, rekla je “ne znam neko ime, a profesija – da sedim”.

S: Da sjedi i da ništa ne radi, znači… Fora.

G: To je bilo fenomenalno s te strane. I onda je išao friz tih fotkica i portreta, a ispod su bile legende, odnosno te njihove željice. I to je bilo lepo …

S: Na koji si način Nebojši objasnila što želiš postići fotografski?

G: Jednostavno, krupni portret. Pogledam kroz fotoaparat – okej, i onda je i on sam ukapirao i nisam morala ni da gledam više. Tako da mi je Nebojša ustvari bio produžena fotografska ruka, dok ja to još nisam bila. Bio je to srednji format, baš kako se rade portreti.

S: Je li iz tog vremena uopće proizašao i nastavak druženja s feminističkim krugovima? I da li su ti uopće feministički krugovi bili na bilo koji način zanimljivi?

G: Meni lično nisu previše, Žarani mojoj su bili. Ja sam bila kao “korov” na neki način, pod znacima navoda. Samo sam…

S: Što?

G: Korov. (smijeh)

S: Dobro. (smijeh)

G: Ovaj, letila sam iz oblasti u oblast. Tako je bilo i ovo, feminizam. Naravno da sam se lično osećala ravnopravnom i nisam bila ugrožena i samim time mi to nije bio problem. Jedino je bio problem da nađem posao, a pošto ga nisam uspela da pronađem kao kunsthistoričarka, onda sam okrenula za 180 stepeni i rekla, ajde da budem fotografkinja. A dva mjeseca pre toga sam izjavila: “Joj, dobro da se ne bavim fotografijom, to je skupo”. (smijeh)

S: Nedavno sam razmišljala kako je za fotografa Branka Balića bilo važno što je diplomirao povijest umjetnosti, kao i ti. Čini mi se da je to u to vrijeme bila, osim likovne akademije, jedina mogućnost šireg obrazovanja ako se čovjek planirao baviti fotografijom. S druge strane sam svjesna da na povijesti umjetnosti, a to jako dobro opisuje i Bojana u katalogu, mi ovdje o fotografiji nismo ništa učili. Ni moja generacija, ni ona koja dolazi deset godina kasnije, ili vaša ranija. O Barthesu nismo ništa čuli, o Benjaminu nismo govorili. Zapravo me zanima na koji način je do tebe stizala svijest o mediju u to vrijeme? Da li te fotografija uopće zanimala? Na koji način si je percipirala; kao medij drugačiji od slikarstva, recimo?

G: Da, mislim da isto nisam bila previše svesna, jer je fotografija služila kao informacija, a ne kao nečiji veliki autorski rad. Klima nije bila zanimljiva. Jedina stvar, o čemu što sam već pričala, je pojava konceptualne umjetnosti, gde se upotrebljava fotografija kao medij za rad i to bez ikakvog straha od tih nekih fotografskih kanona koji su vladali u foto-kino-klubovima. Znači, radiš kako ti hoćeš, sloboda narodu, koristiš aparat bez opterećenja. I zahvaljujući tome sam i ja praktično imala slobodu da uđem u fotografiju. Tako sam i Tita uradila 1980. godine, samo zato što sam znala da nema veze dal’ sam ja fotografkinja ili ne, nego iz želje da zabeležim tu situaciju. Tada još bez ideje da budem fotografkinja, jer tek posle toga, u jesen, ulazim u fotografiju kao odluku za svoj posao.

S: A da li ti je povijest umjetnosti dala neku vrstu sigurnosti kao autorici?

G: Pa ja mislim da da, jer ipak si obrazovan na tom likovnom planu, a možda imaš osećaj, … mislim da svi studenti povijesti umetnosti na neki način možda malo vole da budu i umetnici, neki da, neki i ne. Tako da, ili uđeš ili ne uđeš u to. E sad, kod mene nije došlo preko fakulteta, nego sam imala tu slobodu i nisam imala straha, a s druge strane sam imala priliku da kad počnem da radim, da odmah počnem i da objavljujem. Još nisam znala ni da stavim film u aparat, već sam objavila prvu fotku, a onda sam posle i naučila. (smijeh) I bilo mi je bitno da se potpiše autor – Goranka Matić. A kod nas u Beogradu nije bio baš običaj da se fotografi potpisuju u novinama.

S: Tada još uvijek?

G: Tada, 80-ih godina. Mislim potpisivalo se, ali to baš ako ti nešto izađe ili ako ti navališ, ali u principu nije bilo tako. Zato je meni, kad sam se udomaćila u Džuboksu i kad sam prešla da radim za Start i Svijet, bilo vrlo bitno da mi izađe velika fotka, pa da bude isto i ime onog tko je radio intervju i fotografa, jednako, ravnopravno. Tu je bila moja borba za sebe i za fotografiju.

S: Rekla bih uvijek da su već 1980-e bili osviješteni da je to način.

G: E, ali… u Poletu jesu. I meni je Polet bio… ja sam imala samo normal 50 mm objektiv. A ovi su momci (iz Poleta, op. ur.) koristili široki objektiv i sve živo. E sad ja iskrivljujem malo aparat da bi delovalo kao da je široki objektiv. (smijeh) Naravno, i onaj ram i perforacija da ostanu, i to sve sam poštovala sve vreme u tih prvih deset godina, šta bi se reklo. Ta igra je postojala i uspela sam da objavim 4-5 fotkica u Poletu, i taman kad sam počela da više snimam raspao se Polet. A Frane (Franičević, op. ur.) je bio u vojsci, jer su ga oterali u vojsku, a posle su i Polet zatvorili. Pa sam onda prešla u Start, Svijet, Danas. I to je bilo zabavno, odlazak na željezničku stanicu, šetnja, slanje fotki i sve ostalo.

S: To je nevjerojatno. To da nekome čovjek danas prepričava, ne bi mogao vjerovati. U tim ranim danima, da se još malo vratimo njima, radila si i izložbe u galeriji Srećna nova umetnost. To su bile primarno fotografske izložbe?

G: Ne. Ali je to bila galerija koja je, na primer, u toku godine imala na primer dve-tri izložbe fotografija. Posle se to raširilo, pogotovo rock fotografija, koja je bila dosta zastupljena, onda se pojavljuje časopis Izgled koji su radila tri momka Vladimir Jovanović, Slobodan Konjović i Marko Pešić, koji su imali prestižno izdanje pod utjecajem Warhola i jako lepe fotke. Izašla su tri-četiri broja, ne više. I oni su imali izložbu povodom Izgleda. Pa onda rock fotografija, pa onda ne znam što je još bilo. Pa sam 1986. imala prvu svoju samostalnu izložbu.

S: I ta izložba se zvala “Ulepšani svet”?

G: Da, “Ulepšani svet – Goranka Matić”.

S: To mi je intrigantno i danas, pogotovo kada se vide fotografije i “izvrti” tu rolu filma kroz proteklih 40 godina. Zašto “Ulepšani svet”?

G: To je Dragica Vukadinović tako nazvala. Ona je pisala tekst, koji je krasan, a valjda su na izložbi svi bili lepi, na neki način.

S: Dobro. (Smijeh)

G: Ustvari sam htela da slikam Moravice, i otišla sam tamo i to radila kao studiju mesta. Ali mi nekako nije bilo karakteristično za prvu izložbu da se s time pokažem. To nije bila izložba s kojom ću početi. I onda sam ustvari iz arhive napravila taj “Ulepšani svet Goranke Matić”. Odnosno, ja napravila, a Dragica napisala i krstila.

S: Sjećaš li se kako su u beogradskim galerijama izgledale izložbe u to vrijeme, u smislu produkcije?

G: Pa znaš šta, ja mislim da se vodilo računa, na neki način. Sami autori su snosili troškove. Ipak, radilo se ozbiljno, da ti ne bi prigovorili da si u izradi “seronja”. Još uvijek su ovi iz foto-kino klubova kontrolisali kako stvari stoje. Recimo, Dragan Papić, čiji su negativi na žalost uništeni, on je bio jedan od fenomenalnih fotografa baš iz tog kratkog perioda novog talasa i stvarno je napravio pomak u fotografiji, ali kako je bio blesav, tako je sve i uništio. To su fenomenalne fotke. Vodili su računa, svi smo vodili računa da bude najbolje. Imam još nekoliko utisaka iz tog perioda, ovaj, baš onako ozbiljno – sve je bilo “ko veliko”. (Smijeh)

S: Da, osobito kad usporedimo što se danas očekuje od fotografske izložbe. S jedne strane postoji dignitet autorskog printa, a s druge digitalna tehnologija i pretvaranje analognog u digitalno omogućava da taj print izgleda …

G: Ovo je sad fenomenalno…

S: U odnosu na ranije doba?

G: Da. Na primer, performans Toma Gotovca sam tada jedina u Beogradu snimala, ali je bio podeksponiran. Samo što me nije ubio. Sad kad sam to skenirala na Nikonu, fenomenalno je ispalo. Baš dobro, žao mi je da nema Toma da to vidi. Tako da se neke stvari, zahvaljujući laboratoriju i skenerima, izvuku.

S: Rekla si da su Moravice prostorna studija mjesta. Zašto Moravice?

G: Pa zato što moj tata odatle. A i zato sam ja Goranka. Sticajem okolnosti

S: Takvih fotografskih istraživanja u to vrijeme nije bilo puno, pa me baš zanima…

G: I sa svime je odmaklo od ovog urbanog života.

S: Apsolutno, recimo one zaprege, pa jahači…

G: E znaš šta, ja sam htela da to nekako i upoznam bliže i bila sam pa jedno skoro mesec dana tamo s još dva prijatelja. Moravice su sastavljene od železničke stanice i oko dvadeset zaseoka. Onda sam skoro sve zaseoke obišla i slikala. Tad sam već malo, što bi se reklo, prelistala istoriju fotografije, jer sam se njome počela ozbiljnije baviti. Verovatno mi je to kao što su Nijemci radili neke studije zanimanja ili tako nečega, bilo zanimljivo.

S: Onako, sanderovski?

G: Dobro, nije baš sanderovski, ali …

S: Dobro, na kraju ne izgleda tako, ali čisto kao neka dalja referenca.

G: Mislim, Sandera sam obožavala tada isto kao i sada. Ali želja mi je bila postići čisti dokument na neki način. S tim što to jeste i slobodno, ali s obzirom da je format takav, vrlo često mi ljudi poziraju. Znači, dokumentarno s poziranjem.

S: Koliko je filmova tamo nastalo?

G: Nemam pojma. Verovatno dvadeset do trideset, tko zna. Snimala sam s Mamyom, 6 x 7, pa onda valjda svaki film ima desetak snimaka, tako nešto. Dosta je, nisam brojala. Imala sam, srećom, neki jeftin Orwo, nakupovala sam dosta tih filmova. Tako da … ne znam, polusvesno. Evo, prvi put se sad ustvari na izložbi vide Moravice.

S: Intrigiraju me jer su drugačije od ostatka opusa. S druge strane, takva vrsta istraživačkog i istovremeno dokumentarnog pristupa, koji osim toga proizlazi iz nečeg vrlo osobnog, što znači da povlači i pitanje identiteta, toga je bilo malo.

G: Ma jeste, ustvari, praktično je to bila posveta ocu.

S: S obzirom na niz političkih konotacija, zanima me kakva je bila recepcija serije “Dani bola i ponosa” u vrijeme nastanka.

G: U to vreme sam je samo snimila, a tek posle petnaest godina sam je izložila.

S: Je li bilo nemoguće u istom trenutku izaći s njom u javnost?

G: Pa znaš šta…Ne, mislim, taman posla… posle Titove smrti… Još smo stajali kad se trubilo. I nisam imala ambiciju. Ostavila sam neka stoji, pokazivala prijateljima i tako je to išlo sve dok Vreme knjige nije napravilo katalog s reprodukcijama i s izjavama – od “kraljeva” do naroda na ulici, šta ko ima da kaže. I to smo napravili u grafičkom kolektivu, cibakrome, baš onako prave… I onda se posle na sve strane proširilo interesovanje za tim materijalom.

S: Čovjek se sjeti Stilinovića i njegovog Prvog maja, naravno i Cvjetanovića koji je snimao nakon što je umro Tuđman.

G: To je Cvjetanović meni napravio hommage. Bili smo jednom u Novom mestu ili negdje gdje sam prikazivala tu seriju, i onda se kasnije zezao da mi je napravio hommage.

S: Je, rekla bih da je njegova serija drugačija, crno bijela, nema ovog okolnog prostora, kod tebe ulazi više konteksta, ali Boris je to izvrsno snimio, ostao unutar naizgled strogo zadanog kadra izloga i pokazao neviđene stvari…

Una Popović: I ja Stileta spominjem u tekstu…

S: Točno, čitala sam.

Una: Radim tu paralelu koja je zanimljiva, jer to i jest neka vrsta konceptualne fotografije; Goranka nije konceptualna umetnica, ali se oslanja na tu neku ideju.

S: Dugo vremena bila si jedina žena u reportažnoj fotografiji?

G: Nisam. Na primer, u Novom Sadu je bila jedna žena koja je radila kao urednica fotografije u nekom njihovom dnevnom listu, a pojavile su se i još dve cure koje su slikale u Beogradu. Ali većinom ili studijski ili nešto takvo. Ja sam bila jedina koja je radila svašta. U novinarstvu je bila jedna žena iz Novog Sada, zatim ja i malo je radila Zorica Đukanović. Tako da sam se muvala svuda ko žensko, ali nisam imala osjećaj da sam žensko.

S: Ipak, jezik fotografije je ostao, rekla bih, dosta rodno određen. S obzirom da sam se zadnjih godina usredotočila na žensku praksu, zanima me pozicija žena. Recimo, u knjizi Shooting from the hip govori se da je tijelo žene dok fotografira drugačije pozicionirano od tijela muškarca i načina na koji oni drže kameru. U krajnjoj liniji i u engleskom jeziku shooting i čitav niz drugih termina su bliži muškarcima. Kako si se osjećala kao fotografkinja?

G: Znaš šta, sreća je to da sam s trideset godina ušla u celu tu priču. Znači, prošao pubertet, prošla sujeta, kako izgledam, kako ovo, kako ono. I samim time nikad pri radu nisam imala incident na rodnom planu. E sad, možda i zahvaljujući komunikativnosti i svemu ostalome, jer kada sam se pojavila, recimo, na koncertima, sve je bilo okej, svi su me znali i to je sve bilo u redu.

A kad sam počela da slikam za Vreme, političke skupove; recimo, Vuk Drašković drži neki veliki skup u Sava centru i sad ja jadna prvi put dođem tamo. To je 91. ili 90. Pojma nemam gde ću, šta ću, druga priča od onih ranije. I priđu mi Imre Szabo i još neki koji će posle postati moji kolege i na neki način me upute kakav je redosled dešavanja i svega ostaloga, i ja se na neki način opet osećala zaštićenom. Ništa nije bilo u smislu “kolegice, curice…”, jer kažem ti, sreća je bila što sam već bila zrela osoba pa nisam imala taj problem.

S: I tako je ostalo.

G: Da, i tako je ostalo. A što se tiče slikanja, mene su jedino zezali što se toliko natrčim dok slikam.

S: Ali recimo, u javnom prostoru, na skupovima i takvim prilikama ipak si bila okružena primarno muškarcima?

G: Tu sam praktično, u političkim situacijama, bila u početku skoro jedina. Posle se pojavila neka Maja, koja je radila za neku agenciju…

Una: Ispričaj kako si slikala Vuka Draškovića, onda za 9. mart, kao žena baš si bila hrabra.

G: Da, bila je gužva za 9. mart, šmrkovi, ovo, ono. Nešto smo i slikali, i tada vidim da svi ovi koji su bili na Trgu Republike idu ka Narodnom pozorištu i ja za njima capa, capa, capa… popnem se zajedno s njima na balkon Narodnog pozorišta, a Vuk je tad bio car ulice, što bi se reklo. I zahvaljujući tome sam praktično snimila te freske velikih policijskih performansa. Samo zato što sam znala iskoristiti iskustvo u gužvi, molim lepo. (smijeh). Posle sam davala aparat i ponekim političarima, da mi naprave neki total što sama nisam mogla. Onda su me prebacili na uski sims. Ali tad sam bila u ful kondiciji. (smijeh)

S: Zanima me nešto vezano uz bojanje fotografija. Do koje mjere je boja u fotografiju u to vrijeme došla kroz xerox? U konceptualnoj praksi, recimo, i kroz postmodernu se nekako nametnula kao jedan “neprirodan” element, nije se do te mjere forsiralo snimanje u boji nego implementacija nečega što djeluje neprirodno…nekih stvari koje ne vidimo tako kako izgledaju nakon što si na njima intervenirala.

G: U to vreme više smo gledali u crno-belo.

S: To je zanimljivo, estetika tog vremena. Do koje mjere bi boja mogla imati veze s nostalgijom ili nečim “retro”? Ona je zapravo jedan izrazito moćan likovni element.

G: Jest. E sad na primer, to je bio jedan čisto praktični momenat. Kad sam radila “Odbranu i poslednje dane”, unutrašnji omot bili su Idoli kako sede i s druge strane sede njihovi prijatelji. I sad, mogla sam da napravim slajd, ali to mi je delovalo malo prosto. I onda sam smislila to farbanje. I prvi put sam ustvari na “Odbrani” drvenim bojicama farbala, baš zato da bi dobila taj neki sentiment, jer u suštini kolor je vrlo teško napraviti. A zavisi od namene, gde će biti i šta će biti. Tako da sam ustvari iskoristila priliku da to probam, a i nisam imala para za baš toliko slajdova. Mislim to je naknadno nastalo iz financijskih razloga, da se igram, a i lepo mi je bilo i imala sam strpljenja. Nisam vezla, ali barem sam farbala….

S: Divna mi je ova aluzija na vezenje, to mi se jako sviđa. Taj rukotvorstveni moment.

G: Ali to je ta ideja strpljenja i vremena koje provedeš u jednom poslu, jer ja nisam nažalost naučila ni da vezem ni da kukičam. Ali sam znala da farbam. I tako sam farbala. Ali kažem ti, osnovno mi je bilo da ne izgleda vulgarno u koloru. E sad, nisam bila tako spretna da radim filtere u koloru, nego jednostavno farbam.

S: Zanima me recepcija fotografije iz ’91. u vrijeme kad smo…

G: počinjali da se ratujemo…

S: …bili osuđeni na tihi aktivizam. Una Popović spominje proces objektivizacije, “hladan pogled”. Da li je zapravo u fotografiji i načinu snimanja bilo moguće izbjeći ono što je subjektivno i dobiti taj “ohlađen” pogled?

G: Navijački neki momenat?

S: Pa ne toliko navijački, nego nešto osobno, emociju, taj jedan raspad sistema koji možda nije funkcionirao onako kako bi trebao funkcionirati, ali nije trebao završiti ovako kako je završio. Fascinantne su mi fotografije protesta u Beogradu za koje nisam sigurna jesmo li ih uopće bili svjesni u to doba?

G: Znaš šta, sreća je bila, kao što sam imala Džuboks za novi talas, tako sam za ovaj momenat imala Vreme koji je tada prvi privatni nedjeljnik u bivšoj Jugoslaviji, pa je nakon raspada ostao nedjeljnik u Srbiji i to su bile naše teme. Znači, kao što mi je za Džuboks tema bio novi talas, ovde mi je bila antiratna priča. E sad, slikaš i jedne i druge, ali u principu krvna grupa ti je bunt. Biti protiv. I ti izlaziš… A u Beogradu je svaki čas bio bunt i bile su to mase. Naknadno shvatiš da su u suštini negde ljudi bili manipulisani, a negde je to bio direktni poriv naroda. Ali biležiš to. E sad, kad sam “matora”, sad opet ima dosta demonstracija, ali ja ih više ne slikam, sad to mlađi slikaju. Tako da, to je bila moja priča, na kraju krajeva jer sam bila protiv rata. I zahvaljujući tome sam to zabiležila, ali i gomila drugih fotografa. E sad, moja je sreća što sam sačuvala i skenirala negative, a gomila fotografa je radila za novine, fenomenalne fotke koje su ostale u novinama koje su se raspale. I tako je jedan deo naše istorije propao.

S: Ono što me još zanima, a spomenuto je više puta i u Biljaninom tekstu, je važnost filma. Da li si do fotografije došla putem filma?

G: Ja mislim da me možda film više vizualno obrazovao s obzirom da nismo imali baš toliko iskustvo s fotografijom… iako, početkom 80-ih dosta se fotografskih knjiga uvozilo.

S: Monografija?

G: Monografija ili tematskih knjiga, ali baš fotografskih. Ali to je već bila 1981., ’82., ’83. Taman kako sam se ja počela interesovati tako se počelo pojavljivati. Ali u principu, to je vreme kada smo svi išli u kina. I to smo išli baš masovno. I mislim da jeste taj momenat žive slike, koja se zaustavi. Bilo je to jedno od mojih dodatnih svesno-nesvesnih, ustvari nesvesnih obrazovanja u to vreme.

S: Kada bi sada retrospektivno mogla odrediti što te od pisanja o fotografiji zanimalo, što ti je bilo zanimljivo? Mislim na tekst, ne samo kroz slike…

G: Ja ne volim da čitam.

S: Ne? Dobro, okej… (Smijeh)

Una: Teoriju.

G: Pročitala sam sve te Susan Sontag i Barthesa i sve skupa, ali da sam nešto… Nisam se našla, kako da kažem, kao u nekom romanu koji te povuče.

S: Dobro, a vizualni sadržaj? Tko su ti dragi autori?

G: Pa znaš šta, ja sam jako volila tridesete godine, i Nemačku i Francusku i Ameriku. To mi je stvarno ono bila klasika. A posle su nastale nove fotografske ljubavi, ali da kažem samo jedan fotograf, ne. Različiti, kao što na primer, ne mogu da kažem “volim Bressona”, to mi izgleda ko “volim Leonarda da Vincija”. Naravno da je on velik, a i svi smo na neki način malo viruckali kako on radi. (smijeh) Ne znam, na primer, Cecil Beaton, dosta Francuza sam volela i dobro, i tih Nemaca, ali sam volela ove ženske iz Amerike.

S: Diane Arbus?

G: Diane Arbus jeste, ali … više mi je odgovarala Dorothea Lange, za Lee Miller sam posle saznala. Malo preko francuskih nadrealista, ali voljela sam Margaret Bourke-White koja je radila prvu naslovnu stranu časopisa Life. Prva velika brana, prvi Life, a prije toga je radila željezare. Bila je jako dobra sa Staljinom. S jedne strane bila je hoštaplerka, ali je fenomenalno slikala, već je 1930 i neke godine došla u Rusiju i snimala Staljina i uopće je fenomenalno slikala. Ona je baš onako rasna, muvala je svašta, ali neke stvari je divno realizirala. Na primer, razlika između nje i Lee Miller u logorima. Ona se eksponira dok slika leševe, a Lee Miller uzima detaljčiće i dobro, tu kadu, ne slika ljude nego uniforme logoraša s gomilom kostiju. E, ona je senzibilnija na tom planu, a ova slika kamione s leševima. Sasvim druga priča. Naravno, volela sam i Gerdu Taro. Ona mi je baš onako tragična, šta bi se reklo. Onda sam volela i onu meksičku… što je bila dobra s Edwardom Westonom i Fridom Kahlo…

S: Tina Modotti.

G: Da, Tina Modotti. Pa tako, ima ih, kad ih prolistam i kad se setim kako se zovu. Čak sam i jednu biblioteku, manju, uzela, sve te “ženice”. (Smijeh) Mislim, naravno da me interesuju, ali nisam navijački… naravno da obožavam i Capu i ove momke okolo.

S: A od današnje scene?

G: Slabo, zatvorila sam dućan. (Smijeh) Mislim, svašta se dešava, ali nemam više snage da pratim i mislim da me mobilni telefon definitivno ubio kao fotografkinju. Zato što deca stvarno fenomenalno slikaju i mobilnim i svojim digitalnim aparatima. I onda mi je malo glupo da se ja sada brukam, tako da… ovaj, a i dosta sam uradila. Eto, to ti je to. Jesam sve rekla? Lepo nameštam izložbice i kukam.

 

Razgovarala Sandra Križić Roban u Zagrebu, 11. 9. 2022.